28 January 2016

GOZBA

Kad prođu dani, ko će znati
Da kaže povest o njima —
Prolaze kao ludi svati,
Na belim i besnim konjima.

Ja rasuh pesmu kao more,
Svi od nje zvuče gajevi;
I blaga koja u dnu gore
Čuvahu ljuti zmajevi...

Minu sa svojom svitom celom
I ljubav s njenim bolima,
Sa paževima i sa velom,
Plačna u zlatnim kolima.

A krv još puna žeđi besne —
Žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
Kao kad tiran piruje.

Kao da u sjaj mojih voda
Još suza nije kanula,
I da je jutros s mladog svoda
Prvi put zora svanula.

PESMA

Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.

SLUTNjE

Taj zamor bez sna i bez pomoći,
Bez želje za pir i za lovore:
U ove moje gorke ponoći
Sve slutnje dođu da progovore.

Za tobom tragam kroz sve prodore,
Ženo, zlim morem slutnje tučena —
U mesečeve svetle odore
I magle zvezda sva obučena.

Prikaze svu noć slaze s tavana,
Sto noža moje ruke trebaju!
Noćas me kroz mrak, kao Gavana,
Na raskršćima maske vrebaju.

Kako su tamne noći zvezdane,
I strašne zamke praznih putanja!
Kako su pune redom bezdane,
I kako kobni glasi ćutanja.

SUNCE

Kroz moj sâd reka teče,
Sveta i obasjana;
Uvire sva u veče,
Izvire sva iz dana;
Svetla reč Bog što reče
Da plodi tlo Hanana.

Vinograd moj u strani,
I trešnje već u cvetu.
Odozgor u čas rani
Zazori celom svetu!
Tude se biju za nas
Večito Juče i Danas.

Na pesku moga vrta,
Razliven sav u zlatu,
Po sunčanome satu
Jedan zrak s neba bludi:
I ravnodušno crta
Put zemlje i vek ljudi.

POBOŽNA PESMA

Na čemu zidam crkvu, na čem?
Na steni, pesku ili blatu?
Liči li strašni angel s mačem
Sudiji mome ili bratu?

Na mostu među obalama,
Zbunjen i krvav od svog lanca,
Koga ću noćas sresti sama —
Ubijcu ili dobrog stranca?

Gospode, znam ti klicu čudnu
u svem mom dobru i u kvaru,
Jer ogledaš se meni u dnu —
Kao nebesa u bunaru.

Senka je tvoja dan što zari,
A ja te tragam u čas svaki:
O bože uvek nejednaki,
I drukčiji u svakoj stvari!

Hoćeš da saznam duhom holim
Sve zamke putem zlim i pravim,
Izdajstvo druga kojeg volim,
I laž u sreći koju slavim.

Ali ja stojim srca prazna,
Za svaku tajnu zla i dobra;
Ruku je moju snašla kazna
Za plode koje i ne pobrah.

Iskušitelju, pun sam straha,
Po bespuću i blatu stida;
Smrzavam od tvog toplog daha,
U tmi bez svesti, zlu bez vida.

Ali sam nevin, jer ja stradam;
I čist jer čekam dan otkrića;
I novorađan jer se nadam;
I pijan samo od tvog pića!

Hulim u misli koju rodim,
A tobom trepte moje strune:
Ne vidim puta kojim hodim,
Ali su oči tebe pune.

PUT

Da pođem uz reku, sve do vrela,
Da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Padne li zvezda s nemim mrakom,
I ode iz sene u senu,
Srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.

Gde je taj svetli izvor, šta je
Ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
Sve dublja i crnja je reka.

Da najzad s čistog zahvatim vrela!
Da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Tako selica jato gladno,
Sve more prešavši zračio,
Padne po trnju: za njim hladno,
A pred njim nemo i mračno.


SEME


U brazdu bacih seme kedra,
Te nepobedne svete srži,
Kojeg u svodu neba vedra
Nit oluj sruši nit grom sprži.

U svetlo jutro toga dana,
Bacajuć seme, rekoh: — Budi
U mojoj brazdi krv titana,
Ideja sile sva u grudi!

U prostor bačen glas što stremi,
Da ga nebesa budu puna!
I reč što nikad ne zanemi,
I večno budna božja struna.

A kao pesnik, ti ćeš biti
Stranac u svetu i u gori:
Od osama se što ushiti,
Od hladnih zvezda što sagori.


04 May 2014

MEĐA

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira —

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje:
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera —
Neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...
A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.

Jovan Ducic pesma Medja

29 April 2014

PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.